Termini kakvi su živi gradovi, samoodrživost, ozelenjavanje životnog prostora i sl. sve češće se mogu sresti u svakodnevnoj komunikaciji. Iako nam nije problem da razumemo ove sintagme, neretko ostaje nedorečeno šta one obuhvataju i na koje aspekte se konkretno odnose. Razumeti šta znači zeleno u urbanoj infrastrukturi, preduslov je za razumevanje sopstvenog mesta u organizaciji gradskih površina u bliskoj budućnosti.
Zelena infrastruktura, od strane Evropske komisije, definisana je kao „strateški planirana mreža visoko kvalitetnih prirodnih i poluprirodnih staništa koja se planiraju i održavaju na način da pruže veći broj ekosistemskih usluga i da očuvaju biodiverzitet”. Ukoliko su ozelenjeni gradovi pre nekoliko godina predstavljali nekakvu futurističku fantaziju, oni danas predstavlljaju realnost koja postaje nezaobilazna dimenzija urbanog življenja.
Teško je izdvojiti univerzalnu definiciju pojma zelena infrastruktura. Jer, trebalo bi imati u vidu da ovaj pojam ne predstavlja jednu teorijsku misao, već čitav teorijski pokret, koji se odnosi na nov način sagledavanja neposrednog životnog okruženja i iznalaženje načina da se životna sredina u gradovima poboljša. Takođe, nije u pitanju nikakav hir savremene arhitekture, niti pomodarski odjek nekakvog lažnog prirodoljublja, već prakično rešenje za sve tešnje urbane sredine. Posebno ukoliko se iz vidokruga ne izgubi činjenična procena da će do 2050. godine u urbanim sredinama živeti čak 70% svetske populacije.
Kao kohezivna kategorija, zelena infrastruktura nastoji da zadovolji potrebe različitih aspekata društvene organizacije i društvenog delovanja. U prvom redu, vodeći se samoodrživošću, uštedom energenata, korišćenjem onih izvora koji ne zahtevaju prethodnu eksploataciju, ekonomski benefiti zelene infrastrukture su neupitni. Na drugom planu, ozeljenjavanjem bliskog životnog prostora, izlazi se u susret primordijalnoj potrebi savremenog čoveka da se vrati prirodi. Slabo iskorišćeni gradski prostori zato se nastoje pretvoriti u zelene površine koje će doprineti čistijem vazduhu, čistijoj vodi, kvalitetnijoj mikroklimi i zdravijoj hrani.
Zelena infrastruktura jednog urbanog područja podrazumeva doslednu intervenciju u nizu sektora gradskog života. Dakle, nije u pitanju samo proširenje konvencionalno shvaćenih gradskih zelenih površina, kakvi su parkovi ili drvoredi, već sveobuhvatna izmena javnih površina i stambenih zgrada. Kako bi zelena infrastruktura jednog urbanog područja mogla da izgleda, ilustruju sledeći konkretni primeri:
Razvoj transporta – izgradnja biciklističkih punktova i popularisanje zamene motornih vozila biciklima, ali i automatizovanje javnog prevoza, izgradnja pešačkih pasarela i staza, te subvencionisanje automobila na pogon koji isključuje čvrsta goriva;
Zelene oaze – doprinos gradskom zelenilu ne mora nužno da daje gradski park, drvored duž bulevara ili priobalja, ukoliko kroz grad protiče reka. Neiskorišćene površine moguće je privesti nameni i izgraditi vertikalne bašte. Mostovi, pešačke pasarele i nadvožnjaci mogu postati konstrukcija visećeg vrta. Strane kuća i zgrada okrenutih ulici, kao i krovovi mogu biti oslonac puzajućem bilju. Preko velikih saobraćajnica, koje presecaju slabo naseljena područja moguće je izgraditi zelene koridore kako bi se divljim životinjama obezbedio nesmetan prelaz;
Prilagođavanje javnog prostora – jednom rasterećene gradske ulice, sada sa gradskim trgovima mogu da kreiraju kompaktnu celinu, a njihova površina može biti iskorišćena u svrhu stvaranja malih oaza, bilo biljnih, bilo vodenih ili močvarnih. Na ovaj način višestruko zagađenje (svetlosno, zvučno, vazdušno) biće umanjeno ili u potpunosti otklonjeno. Javne površine postaju mesto okupljanja ljudi, a upotreba solarnih izvora energije zadovoljava daleko niže potrebe za osvetljenjem. Javni prostor se tako organizuje, da sve ono što dolazi prirodnim sledom, bude upotrebljeno u svrhu organizacije gradskog života. Poznato je da tzv. zarobljavanje kišnice može da obezbedi dovoljne količine vode ili za tehničku upotrebu ili za zalivanje javnih površina ili za čišćenje i pranje ulica.
Istina je da bi pokretanje ovakvog jednog plana zahtevalo izdvajanje novčanih sredstava koja se mogu učini velikim. Međutim, naknadne finansijske uštede i trajnost korišćenja resursa dobijenih iz ovakvih izvora, nesumnjivo će ovaj početni izdatak nadoknaditi. Zato ne čudi zašto gradovi širom sveta razvijaju projekte zelene infrastrukture i ubrzano ih implemeniraju. Samo neki od ovih projekata su:
Madrid Rio – Mаdrid
Hammarby Sjöstad – Stokholm
High Line – Njujork
Kako vidimo, benefiti zelene infrastrukture su neupitni. Stoga, nema potrebe odlagati razvoj plana izgradnje ovakvog grada i predano raditi na njegovoj realizaciji. Što pre se sa ovim procesom otpočne, time će pre bujnost budućeg grada biti vidljiva.
„Ovaj materijal je nastaо u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Zeleni inkubator“, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Fondacije Fridrih Ebert. Stavovi i mišljenja autora izneti u ovom materijalu ne predstavljaju zvanične stavove Evropske unije, Fondacije Fridrih Ebert ni Beogradske otvorene škole, i za njih je isključivo odgovoran autor”